To­kom po­vla­če­nja iz Be­o­gra­da is­pred je­di­ni­ca Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske Ju­go­sla­vi­je i Cr­ve­ne ar­mi­je Njem­ci su mi­ni­ra­li gvo­zde­ni most na Sa­vi, u na­mje­ri da ga na­kon po­vla­če­nja svo­jih je­di­ni­ca dig­nu u va­zduh i ta­ko ma­kar pri­vre­me­no uspo­re na­pre­do­va­nje oslo­bo­di­lač­kih sna­ga. Mi­ni­ra­nje mo­sta po­vje­re­no je is­ku­snim nje­mač­kim spe­ci­jal­ci­ma, a most je tre­ba­lo da od­le­ti u va­zduh 20. ok­to­bra 1944. go­di­ne. Nje­mač­ke je­di­ni­ce ko­je su se po­vla­či­le na sje­ver pre­šle su bez­bjed­no ovu, ka­ko su ra­ču­na­li, po­sled­nju pre­pre­ku. Pri­je to­ga sav­ski most je pre­ži­vio broj­ne na­pa­de ame­rič­kih bom­bar­de­ra, ali je i ovo­ga pu­ta ostao us­prav­no, da pr­ko­si dr­skom oku­pa­to­ru. Raz­mi­ni­rao ga je be­o­grad­ski uča Mi­la­din Mi­šo Za­rić, ko­ji je sa pro­zo­ra svog sta­na u Ka­ra­đor­đe­voj uli­ci broj 69 pra­tio nje­mač­ke spe­ci­jal­ce i pre­sje­kao ži­ce što su vo­di­le do dvi­je to­ne eks­plo­zi­va smje­šte­ne na sre­di­ni mo­sta.
Mi­li­jan De­spo­to­vić Di­ka, knji­žev­nik iz Po­že­ge, osni­vač i ured­nik Knji­žev­nog ča­so­pi­sa „Svi­tak”, la­tio se ozbilj­nog i zna­čaj­nog po­sla, i – uspio u nje­mu. Sa­ku­pio je gra­đu o uči­te­lju he­ro­ju i sa­žeo je u knji­gu pod na­slo­vom „Uči­telj bra­ni most – o pod­vi­gu Mi­la­di­na Mi­ša Za­ri­ća”. Da bi ob­ja­snio zna­čaj mo­sto­va, De­spo­to­vić se po­slu­žio i no­be­lov­cem Ivom An­dri­ćem, ko­ji je za­pi­sao: „Od sve­ga što čo­vek u ži­vot­nom na­go­nu po­di­že i gra­di, ni­šta ni­je bo­lje i vred­ni­je od mo­sto­va. Oni su va­žni­ji od ku­ća, sve­ti­ji, op­šti­ji od hra­mo­va. Sva­či­ji i pre­ma sva­ko­me jed­na­ki, ko­ri­sni, po­dig­nu­ti uvek smi­sle­no, na me­stu na ko­me se ukr­šta naj­ve­ći broj ljud­skih po­tre­ba, is­traj­ni­ji od dru­gih gra­đe­vi­na i ne slu­že ni­če­mu što je taj­no i zlo”.
– Ime Mi­la­di­na Mi­ša Za­ri­ća, sve­šte­ni­ka, uči­te­lja i rat­ni­ka, jed­nog od mno­gih ko­ji su obez­bi­je­di­li svo­je mje­sto u srp­skom na­ci­o­nal­nom pam­til­ni­ku, tra­ži da nje­gov ži­vo­to­pis do­bi­je traj­ni­ji za­pis. Uča je za­slu­žio da o nje­go­vom pod­vi­gu 1944. go­di­ne osta­ne i pi­sa­ni trag. Ali da se isto­vre­me­no opi­še nje­gov ži­vot­ni put, od ško­lo­va­nja za uči­te­lja i za­vr­šet­ka Bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu, do uče­šća u Bal­kan­skom ra­tu 1912–1913. go­di­ne, i u Pr­vom svjet­skom ra­tu. U mo­joj knji­zi su sa­bra­ne či­nje­ni­ce ko­je go­di­na­ma sa­ku­plja Op­štin­sko udru­že­nje po­to­ma­ka rat­ni­ka 1912–1920. „Lju­bo­mir Ma­rić” iz Ko­sje­ri­ća, ko­je je i iz­da­vač knji­ge. Vje­ru­jem da će ne­ki pri­lje­žni­ji is­tra­ži­vač us­pje­ti da, po­red ovih, ot­kri­je i no­ve či­nje­ni­ce iz Za­ri­će­vog ži­vo­ta ko­ji se kre­tao upo­re­do: du­hov­ni, pro­svjet­ni i ro­do­lju­bi­vi. Srp­ski na­rod je u svo­joj du­goj isto­ri­ji pre­tu­rio pre­ko gla­ve mno­ge mu­ke, ne­vo­lje i ra­to­ve, i upr­kos sve­mu op­sta­jao. Dao je ve­li­ke lju­de i ve­li­ka dje­la „ma­lih lju­di”. Ima­mo se či­me po­no­si­ti i uz­no­si­ti, ali mno­go je ži­vo­to­pi­sa sa li­kom ro­da na­šeg, i je­zi­ka na­šeg, već po­tu­đe­no. O uči­nom pod­vi­gu op­šti­li su mno­gi ko­ji su pam­ti­li, a on­da se za­bo­ra­vi­lo. Ta­ko je to sa onim što se ne po­vje­ri bje­li­ni har­ti­je i za­pi­som ne ovje­ko­vje­či. Ti­me mo­ja knji­ga do­bi­ja na zna­ča­ju – ka­že De­spo­to­vić.
Mi­la­din Za­rić je ro­đen u 1889. go­di­ne u se­lu Se­ča Re­ka kod Ko­sje­ri­ća. U Cr­no­gor­skom sre­zu. Kao 84. član ve­li­ke se­o­ske po­ro­dič­ne za­dru­ge. Osnov­no obra­zo­va­nje je ste­kao u Se­čoj Re­ci, a u Uži­cu je na­sta­vio gim­na­zi­ju. Po oče­voj že­lji, me­đu­tim, na­pu­šta Uži­ce i od­la­zi u Pri­zren gdje upi­su­je Bo­go­slo­vi­ju „Sve­ti Ki­ri­lo i Me­to­di­je”, pr­vu bo­go­slov­sko-uči­telj­sku ško­lu u sta­roj Sr­bi­ji ko­ja je bez pre­ki­da ra­di­la sve do po Sr­be tra­gič­ne 1999. go­di­ne. Već ta­da Mi­la­din je iza­brao svoj put – sav ži­vot je po­sve­tio ide­a­li­ma slo­bo­de i prav­de. To je do­ka­zao uče­šćem u pet ra­to­va, kao ofi­cir, sve­šte­nik i bo­rac.
Ože­nio se po za­vr­šet­ku bal­kan­skih ra­to­va, a si­na No­va­ka do­bio je 1915, dok je bio na ra­ti­štu. Po­tom, do 1928. go­di­ne do­bio je još dva si­na i dvi­je kćer­ke. Naj­mla­đa, Mi­le­sa, ko­ja je pre­mi­nu­la 2010, u 82. go­di­ni, bi­la je uda­ta za ita­li­jan­skog advo­ka­ta Dar­na Ma­ri­ći­ja, jed­no vri­je­me gra­do­na­čel­ni­ka Ri­ma. Mi­la­din Mi­šo Za­rić pre­mi­nuo je 1976. go­di­ne. Mi­li­jan De­spo­to­vić ka­že da zbog ro­ko­va ko­ji su dik­ti­ra­li štam­pa­nje knji­ge ni­je uspio da ura­di pot­pu­ni­ji i vr­lo vri­je­dan ro­do­slov Za­ri­ća, i da će taj po­sao osta­ti za ne­kog bu­du­ćeg is­tra­ži­va­ča. Ka­ko je Mi­la­din iz­veo pod­vig na ko­ji u svo­joj knji­zi „Spe­ci­jal­ni za­da­tak – Bal­kan” pod­sje­ća i Nje­mac Her­man Noj­ber. Ovaj nje­mač­ki oba­vje­šta­jac iz­me­đu osta­log pi­še:
„Ja sam se na­la­zio u auto-ko­lo­ni ka­da smo pre­la­zi­li sav­ski most iz Be­o­gra­da u prav­cu Ze­mu­na. Nje­mač­ka spe­ci­jal­na je­di­ni­ca bi­la je u tom tre­nut­ku za­po­sle­na pri­pre­ma­ma mi­ni­ra­nja mo­sta, ali je most pre­ži­vio mi­ni­ra­nje ko­je su ta­ko do­bro pri­pre­mi­li nje­mač­ki spe­ci­jal­ci. Spa­sao ga je je­dan obi­čan srp­ski gra­đa­nin, ve­te­ran iz Pr­vog svjet­skog ra­ta. Slu­čaj­no je, sa­svim ne­rat­nič­ki, pro­la­zio mo­stom ka­da je pri­mi­je­tio ži­cu ko­ja je vo­di­la do mo­sta i tre­ba­lo je da ga dig­ne u va­zduh. Od­jed­nom se pri­sje­tio slič­ne avan­tu­re iz Pr­vog svjet­skog ra­ta, i pre­sje­kao ži­cu. Ovim či­nom je sta­vio na koc­ku svoj ži­vot, jer su Njem­ci mo­gli da ga stri­je­lja­ju kao sa­bo­te­ra. Zbog tog dje­la on je ka­sni­je pro­gla­šen na­rod­nim he­ro­jem”.
Pod­vig Mi­la­di­na Za­ri­ća ni­je bio slu­ča­jan. Da­ni­ma je on sa svog pro­zo­ra po­sma­trao pri­pre­me da se most dig­ne u va­zduh. „Ja sam u pret­hod­na če­ti­ri ra­ta bio od­li­čan mo­sto­bra­dži­ja. U tur­skom ra­tu spa­sao sam mi­ni­ra­ni most na ri­je­ci Šem­ni­ci pred Bi­to­ljem, isje­kao sam no­ću ži­ce i sju­tra­dan je hra­bra srp­ska voj­ska ušla u Bi­tolj i osvo­ji­la 50 to­po­va i ka­ra. Si­je­va­la je mo­ja ofi­cir­ska sa­blja i u Bu­gar­skom ra­tu, ka­da sam ju­ri­šao na ka­me­ni most u Šti­pu, na Bre­gal­ni­ci. U Be­o­gra­du, na pro­zo­ru mog sta­na, spo­pa­la me fiks ide­ja da ne do­zvo­lim Njem­ci­ma ru­še­nje sav­skog mo­sta. Osje­ćao sam se slo­bod­nim da ga spa­sem ili po­gi­nem na nje­mu. Ru­si su bi­li na Ka­ra­bur­mi, a Ti­to­vi par­ti­za­ni bli­zu Be­o­gra­du”, za­bi­lje­žio je Mi­la­din Za­rić u svo­jim sje­ća­nji­ma.
Ne­ko­li­ko da­na, po­lo­vi­nom ok­to­bra 1944, on je obi­la­zio sav­ski most, pro­vla­čio se is­pod nje­ga i gle­dao ka­ko ga Njem­ci i za­ro­blje­ni Ita­li­ja­ni mi­ni­ra­ju sa san­du­ci­ma mu­ni­ci­je i ogrom­nim avi­on­skim bom­ba­ma, te­škim po 500 ki­lo­gra­ma. Gle­dao je, ta­ko­đe, ka­ko Njem­ci po­ta­pa­ju la­đe, mi­ni­ra­ju pri­sta­ni­šta i di­žu u va­zduh že­lje­znič­ku pru­gu. „Uči­te­lju, obra­tio se Mi­la­din sam se­bi, sa­da je red da po­ka­žeš šta znaš!”
U zo­ru 20. ok­to­bra, u je­ku že­sto­kih bor­bi, Mi­la­din je is­tr­čao u Ka­ra­đor­đe­vu uli­cu, gdje je bi­lo ras­po­re­đe­no ne­ko­li­ko ve­li­kih nje­mač­kih to­po­va sa ci­je­vi­ma okre­nu­tim pre­ma Top­či­der­skom br­du. Do mo­sta se pro­vu­kao kroz ma­li park, po­red spo­me­ni­ka Lu­ke Će­lo­vi­ća. Na ula­zu na most bi­la su če­ti­ri nje­mač­ka bun­ke­ra sa du­gač­kim pro­tiv­a­vi­on­skim ci­je­vi­ma. San­du­ci sa eks­plo­zi­vom bi­li su uz tre­ći stub me­tal­nog mo­sta. Sr­ce mu je tu­klo „kao če­kić” ka­da se po­peo do bun­ke­ra u ko­ji­ma, sre­ćom, ni­je bi­lo Nje­ma­ca. Na sre­di­ni mo­sta je pi­sa­lo „Most prin­ca Euge­na Sa­voj­skog”, a is­pod je le­ža­lo ne­ko­li­ko mr­tvih Nje­ma­ca. Ži­ca ko­ja se pe­nja­la do dr­ve­nog san­du­ka sa eks­plo­zi­vom i ko­jom je most mi­ni­ran bi­la je, ka­ko sto­ji u sje­ća­nji­ma Mi­la­di­na Mi­ša Za­ri­ća, „bi­je­la kao mli­je­ko i tan­ka”.
„Hi­tro se okre­nuh oko se­be, i ugle­dah ma­li ašov­čić me­đu mno­gim ra­su­tim stva­ri­ma duž mo­sta... Ne sje­ćam se ko­li­ko sam pu­ta uda­rio de­to­na­tor, mo­žda tri-če­ti­ri pu­ta, sa­mo znam da sam raz­bio por­cu­lan i pre­sje­kao bi­je­lu ži­cu. Na li­je­voj stra­ni Sa­ve bio je jar­bol sa za­sta­vom NDH”.
U Bal­kan­skim ra­to­vi­ma i Pr­vom svjet­skom ra­tu Mi­la­din Za­rić je do­bio broj­na pri­zna­nja za is­ka­za­nu hra­brost. Za pod­vig 20. ok­to­bra 1944. dr Ivan Ri­bar, pred­sjed­nik AV­NOJ-a, na Ti­tov pred­log, uru­čio mu je 11. de­cem­bra 1944. Or­den za hra­brost. Sta­ljin ga je od­li­ko­vao Or­de­nom cr­ve­ne zvi­je­zde dru­gog ste­pe­na, ko­ji mu je uru­čio Mar­šal Tol­bu­hin, a za­tim je po­nio i ru­ski Or­den ote­če­stve­na­ja voj­na pr­vog ste­pe­na. Ti­to je 1974. go­di­ne od­li­ko­vao Mi­la­di­na Za­ri­ća Or­de­nom za­slu­ga za na­rod sa sre­br­nim zra­ci­ma. U TV se­ri­ji „Ot­pi­sa­ni”, či­je je emi­to­va­nje za­po­če­lo 1978. go­di­ne, u epi­zo­di „Most” po­ja­vlju­je se Mi­ša Za­rić pod ime­nom „uči­telj Za­ha­ri­je S. Jo­va­no­vić”. Mi­la­di­no­va su­pru­ga Mi­le­ni­ja ta­da oštro re­a­gu­je, jer je oče­ki­va­la auten­tič­no odje­ve­nog glum­ca sa iz­re­še­ta­nim še­ši­rom i ka­pu­tom. „Sje­ćam se – re­kla je ona tim po­vo­dom – ule­će Mi­la­din u po­drum sav iz­be­zu­mljen, pje­na mu uda­ri­la na usta, sa iz­re­še­ta­nim ka­pu­tom i še­ši­rom pu­nim pro­strel­nih ru­pa, i vi­če: `Ljudi, spa­sao sam most!` Bio je to­li­ko uz­bu­đen da smo po­mi­sli­li da je si­šao s uma. Ni­sam mo­gla da vje­ru­jem da se vra­tio zdrav i či­tav”.
U je­sen 1984. po­kre­nu­ta je ini­ci­ja­ti­va da sav­ski most po­ne­se ime Mi­la­di­na Za­ri­ća, ali ni­je usvo­je­na. U av­gu­stu pro­šle go­di­ne bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je Ko­sje­ri­ća i Be­o­gra­da su sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no is­pod mo­sta po­sta­vi­le spo­men-plo­ču na ko­joj uz po­dat­ke o ovom do­ga­đa­ju pi­še „Most Mi­la­di­na Za­ri­ća, obi­ljež­je po­sta­vi­li za­hval­ni gra­đa­ni Be­o­gra­da”. U mar­tu 2014. po­sta­vlje­na je i spo­men-plo­ča na Mi­la­di­no­voj rod­noj ku­ći u Ko­sje­ri­ću.
– Ge­ne­ral Fi­roj Ma­klen, šef sa­ve­znič­ke mi­si­je pri Vr­hov­nom šta­bu NOV i POJ, oci­je­nio je do­ga­đaj na sav­skom mo­stu kao naj­ve­ću nje­mač­ku gre­šku u to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ti­me su ova knji­ga, i sav moj po­sao još zna­čaj­ni­ji, – za­klju­ču­je Mi­li­jan Di­ka De­spo­to­vić.
Sve­ti­slav TI­JA­NIĆ